Spasitelj i dželat

Dobrodošli na moj blog

10.06.2017.

#26

Sanjam ponovo istu sliku.
Na istom zidu.
Bez rama. Naslikanu preko celog zida. Ugraviranu u svaki deo mene.
Ubija me svojom plavom bojom. Ubija me ludošću iz koje je nastala. Ubija me prošlost umetnika kom pripada. Ubija.
Gleda me. Vuče u sebe, podseća na nešto strašno, bode me nostalgijom, a u isto vreme me čini živom.
Po koji put sanjam tu sliku. Ko zna zašto.
Ne mogu da se setim sitnice iz života i prvog puta kada sam je videla. Ali, ne mogu se setiti ni šta sam tačno radila noći pre, tako da mogu okriviti rupe u sećanju za to.
Ali je osećam. Prosto je osećam. Na najbolesniji i najjeziviji način, postoji u meni.
Ta jebena slika.

04.06.2017.

#25

Kao slika Dorijana Greja, kao tačka uporišta bili smo jednom sve, a sada nismo bukvalno ništa. Najtiša onomatopeja, u poslednjem krugu Pakla, nisam se ni pomakla a već sam dno dna dotakla.
Suza kao padne ponekad, sliva se niz obraze, dane ne brojim, ne znam, tek tako prolaze.
A ja? Ja brojim poraze. Možda se prošlost i vrati. Možda se lepi dani vrate, samo on da shvati. Stvarno nisu bitne pare niti je bitan ponos, ali videće to tek kad budemo srušili odnos.
I trebalo bi da se molimo? Kome i za šta? Uzaludno izričemo želje i nadamo se da će to doneti spas? Ne, možda drugima to deluje, ali sreća nikad nije bila za nas. I sada gledam, ukopana u mestu stojim, koliko se nekad život činio boljim, kad nisam videla sve scene koje sad vidim. I prošla sam mnogo gluposti i radila iste, ali zašto da se stidim? Koga da krivim? Sve je ovo moj život i moram da ga živim.
A on će shvatiti, ako ne sutra, da nije svako ja niti sam ja baš svako. Shvatiće sigurno i zaplakaće sam, pa ga niko i neće pitati zbog čega je plak'o.

20.05.2017.

#24

Nije meni preostalo više ništa. Sedeću za mojim stolom razmišljajući o dečijim očima koje mole za dom, koje su bile moje oči dok se u njima nisu pojavile sve izopačene scene zbog kojih ovo razmišljanje i vredi vremena. Ionako ne idem nigde, a i nemam kome. Juče sam par sati provela sa osobom razmišljajući o drugoj. Razmišljaću ja i o Dostojevskom, Kafki, Heseu, Pou, Lavkraftu i moliti ih za odgovore. Oni me, naravno, neće čuti. Razmišljaću o najboljoj drugarici i o njenoj snazi da bude tu. Razmišljaću o njemu i njegovoj želji da ode. Uglavnom, večeras se razmišlja. Do jutra. Ne javljajući se ljudima, bez suza i muzike. Bez raspadanja i alkohola. Sećanje koje lomi kosti i ja.

12.05.2017.

#23

Svaka čast njemu.
Jer može da zaspi večeras.
Jer ga ne izjeda savest.
Jer ne razmišlja o tome kako je zgazio nekoga.
Jer spava mirno i upada u dubok i bezbrižan san.
Svaka mu čast.
Zbog svega.
Zbog mogućnosti da povredi nekoga više puta jednako jako u malo većim razmacima.
Jer je uspeo da dobije tog nekog koga je briga za njega.
Jer ima kome da se vrati kada ga svi izdaju.
Jer ima mene kao osobu koju ne gubi.
Jer ima ljude koji su tu za njega iako ne dobijaju isto.
A ko zna do kada. Možda ljudi shvate koliko vrede. Možda ipak ista ta osoba ne prespava jednu noć. A očaj pokuca na druga vrata.
Svaka mu čast, jer, na kraju krajeva, u ovom surovom svetu, uspeo je da sačuva sebe od onoga što sad mene ubija.

07.05.2017.

#22 ("Nema veće snage od patnje")

Mogla sam na ovaj Đurđevdan biti s onim koga volim, uprkos pesmama i uprkos mojoj nesreći. Mogla sam, ali opet nisam. Gledala sam dugo u taj poziv i osetila toliku količinu straha da ovaj put neću prećutati svaku emociju i da neću izdržati... Čak sam sigurna da misli da ga izbegavam iz nekog prostijeg razloga. Možda probudi onu budalu u meni koja je sposobna da povisi ton i na ljude koji joj predstavljaju život. Možda zaplačem, za šta sam rekla da neću raditi pred ljudima. Možda kažem stvari koje ne mislim i možda ih protumači isto onoliko prosto - pomisliće da ga mrzim. A kako mrzeti osobu koja nikad ne odlazi iz misli i snova? Zbog koje ubijaš vreme sa drugima, u nadi da će neko od tih ljudi biti spas. A neće, naravno. Volela bih gledati na druge sa istim divljenjem i svojevrsnim prezirom, ali niko nije nosio to ime. Svi su se zvali isto, ali nijedna jedina osoba kao on. Sanjala sam jednom kako dobijam telefon i glas koji kaže da imam pravo na još jedan poziv. A ja sam samo sedela i gledala u telefon, jer sam znala sve brojeve porodice i prijatelja, samo njegov nikada nisam smela da naučim. Iz straha da ću, ukoliko budem znala broj, u polu snu ili polu pijanom stanju pozvati isti. A znam kakav bih odgovor dobila. Mrzela sam se često zbog toga što osećam i nemogućnosti da budem osoba koju neko može voleti. Posebno zbog toga što sam osoba od koje on može podići ruke. Volim, pričam da nije tako, pravim planove sa drugim ljudima dok su ti planovi ustvari neostvareni snovi u koje mi samo on dolazi, svaka reč upućena drugima je imitacija neke hrabrosti koju nikad nisam imala pred njim i svaki put kad zatvorim oči, zatvorim ih jer zamišljam njega ispred sebe. Jebeš ga, nije da nam se nije dalo. Nije se on dao. A nije ni otišao. Ostaje, verovatno odavno tuđi, odavno srećniji sa nekom drugom, ali ostaje.

24.04.2017.

#21

Ne bih smela da se osetim kao Prometej onome ko ne želi jednog heroja u svom životu. Ko možda ima heroja koji ustvari i nije to. Ko je možda slep. U redu, ni ja nisam heroj kao heroj, možda sam od toga daleka nekoliko svetlosnih godina, ali heroja čini spremnost da umre u svakom trenutku da bi spasao. Da bi, uprskos opasnosti, ostao pribran i bio tu. Heroja, eto, ne imenuje on sam. Imenuju ga ljudi. Imenuju ga oni spašeni, a ne oni koji nisu to želili postati. I tu ne mogu ništa. Znam da imam snage da budem nečiji spasilac. Ali znam da neki ljudi jednostavno ne žele biti spašeni.

17.04.2017.

#20

Ne znam da pišem ništa sem mračnih stranica i depresivnih rečenica. Ne znam kako pojmiti književnost koja nije satkana od bolesnih misli i onog najgoreg u čoveku. Ne znam da li će iko razumeti tu prizmu i da li je moguće ceo život gledati kroz nju.
I sve vam to pričam dok gledam u Lavkraftovu knjigu, dok čitam Amarove postove i dok vodim zastrašujuću konverzaciju sa samom sobom.
Puštam Bruta na maksimum jer sam sama kući, telo mi se raspada u svakoj strofi i sve što mogu da radim jeste da klimam glavom. Ni za to nemam volju. Nedostaje mi. I tu mi pukne nešto u grudima i ubije svakog prisutnog tu. Jebiga, rukama se držati za iste da krv ne bi kapala po novom tepihu dok ne prođe pesma pa se onda krpiti. Malo konca i to je to. Kao da šavovi moraju biti jaki. Ionako će pucati pod pritiskom svaki put kada kroz glavu prođu slike. Ponekad, ali ponekad, dobro je i zaplakati, ali od fizičkog bola samo. Nepisano pravilo jeste to da sve ono što boli i ono bolesno treba da se taloži na jednom mestu. I oblikuje nas kao glinu. Ponovo i ponovo. Možda u nešto snažnije. Jače. Bolje.

09.04.2017.

#19

Uživo iz pakla. Direktno iz tog čuvenog jebenog Pandemoniuma.
Da čekam dan kada ću otići. Da sve svoje pesme čuvam za to. Da ću napokon pevati. Da ću napokon imati psa. Da ću napokon svako jutro videti lice koje želim da vidim a ne ono kog se plašim. Da će uskoro doći kraj.

04.04.2017.

#18

Hajde da ovu noć ne sanjamo sopstvenu smrt koju vidimo u očima najdražih osoba.
Hajde, samo ovu noć, da obuzdamo zver u nama. Jebenu zver...
Hajde da zatvorimo oči i slušamo najbolje stvari, dozvoljavajući da nas kida, komad po komad.
Da ne šaljemo poruke i da ne zovemo. Ugasimo telefone i strahove.

01.04.2017.

#17 (Realnost je hakovana)

Nešto zaista nije u redu sa svetom. Ljudi su se fokusirali na "virtuelnu stvarnost" toliko da se sve to pretvorilo i u realnost. Novac u bitcoins-e. Adresa stanovanja u IP adresu. Ljubav se pokazuje opisima ispod slika i statusima. Uživanje u zabavi brojem objava sa žurke na Instagramu. A prijateljstvo i ne postoji. Ili je jako retko. Slušanje dok ti neko nešto priča? Poštovanje? Samopoštovanje bez obzira na broj lajkova i fejvova? Dobrodošli u jednu veliku pc igricu koja će nas progutati.


Stariji postovi

Spasitelj i dželat
<< 06/2017 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
252627282930